Поводом Светског дана поезије и објављивања збирке „Песме“ Љубомира Симића (Књажевац, 1880 – Ниш, 1900), Народна библиотека „Његош“ организовала је Ћаскање са историчарем књижевности проф. др Гораном Максимовићем, редовним професором Филозофског факултета Универзитета у Нишу.
Тема разговора са проф. Максимовићем била је српска књижевност с краја 19. века, када, на прелазу из епохе реализма у модерну, долази до значајног искорака из доминантне реалистичке поетике и појаве парнасо-симболизма који почиње са Војиславом Илићем.

Првој генерацији српских модерниста, који су стварали у духу тадашњег „војиславизма“ припада и Љубомир Симић, један од ретких песника ове генерације који је потекао са простора југоисточне Србије. Према речима проф. Максимовића, Љубомир Симић је за свега пет или шест година интензивног стварања исказао изразити лирски таленат и показао припадност једној великој традицији српског песништва, али је прерана смрт у двадесетој години живота прекинула његов песнички узлет, чиме је српска књижевност остала ускраћена за потпуно формирање једног аутентичног песничког дела.
Прерани Симићев одлазак са књижевне позорнице одредио је и судбину његовог књижевног дела, осудивши га на заборав. Да дело Љубомира Симића не буде потпуно изгубљено за историју српске књижевности постарао се најпре уредник нишког књижевног часописа „Градина“ Јеремија Живановић и објавио Симићеву збирку „Песме“ 1901. године. Нови живот овој збирци дала је и Народна библиотека „Његош“ 2018. године, сместивши је у едицију „Завештање“, намењену заборављеним или мање познатим завичајним ауторима и књижевним делима.
Овај час књижевности био је намењен књажевачким средњошколцима и њиховим професорима српског језика и књижевности, па је ово била прилика за разговор са проф. Максимовићем о студијама књижевности и бављењу најважнијим послом на свету – преношењем знања.