Завештање

Збирка „Парохијске слике и прилике“ садржи шеснаест приповедака, које су, најчешће у наставцима, излазиле у периоду од 1914. до 1940. у црквеним листовима и часописима, и приповетку „Поп Видоје“ (1921), једину која је штампана као засебна публикација.

Сима Жикић је као приповједач на аутентичан начин приказао слике и прилике, људе и обичаје са простора југоисточне Србије с краја XIX и из почетних деценија XX вијека. Приказао је свагдашњу народну патњу и срећу, карактере и нарави, обичаје и вјеровања, те борбу са сиромаштвом, болестима и непросвијећеношћу, али и трагичну судбину и страдања у ратовима и окупацијама.

Горан Максимовић

„За указом, роман из чиновничког живота“, трећи је и последњи роман књижевне заоставштине књажевачког проте Симе Жикића.
Као у претходна два романа, „Говор срца“ и „На своме послу“, у средишту Жикићеве стваралачке пажње и овог пута је сентиментално васпитање главног јунака. Ово је, међутим, једини његов роман који се завршава хепиендом.
Од других Жикићевих романа ово дело се издваја и по томе што се његова радња добрим делом одвија у Књажевцу, те аутор пружа низ драгоцених података о друштвеном животу књажевачке вароши у међуратном периоду.

Збирка „Тешка времена“ садржи 14 приповедака, писаних у периоду од 1907. до 1962. године. У њима су заступљене теме које су у фокусу Жикићевог интересовања и у другим његовим књижевним радовима – живот и страдања народа током балканских, Првог и Другог светског рата, епизоде везане за свештеничку службу, те аутобиографске приповести. Рукописи приповедака сачувани су у писаној заоставштини Симе Жикића, а 2014, 50 година после смрти аутора, први пут су објављени.

Шта је свештеничка служба? Она није ништа друго него служење Богу и састрадално служење ближњем своме. Управо то можемо да видимо и осетимо у овим пастирским речима које је кроз своје перо забележио и нама оставио прота Сима...
У збирци „Пастирска реч“ обједињени су Жикићеви ангажовани текстови, објављивани у црквеној периодици од 1912. до 1939, тематски везани за поједина питања која су тиштила тадашње свештенике – нерешени социјални свештенички статус, забрана склапања другог свештеничог брака и страдање српског православног свештенства у време Првог светског рата. Збирка садржи и више Жикићевих превода са руског језика, штампаних у периоду од 1910. до 1912, те четири до сада необјављена текста, сачувана у писаној заоставштини Симе Жикића.
Значајан допринос тумачењу текстова проте Симе Жикића у поговору књиге дао је протојереј Миодраг Павловић.

протојереј Миодраг Павловић

Аутобиографска и мемоарска грађа из писане заоставштине књажевачког проте Симе Жикића (1878-1964), обједињена у публикацији под насловом „Моји мемоари“, садржи три дела Жикићевих мемоара и друге радове од значаја за познавање и изучавање пишчевог живота, рада и дела – дневник који је Жикић водио током школовања у царској Русији и две кратке поетске збирке, писане у младости. У мемоарима, насталим педесетих година 20. века, већ времешни прота Жикић описује многа места у којима је живео (понајвише подручје Зајечара и Књажевца), боравио или их посетио, те многе значајне личности које је сусретао, као и историјске догађаје чији је био учесник или сведок. По речима историчара књижевности проф. др Горана Максимовића, аутора предговора, „приватни живот и мемоарска прича Симе Жикића представљају свједочанство личног и колективних доживљаја, као и историјског искуства у којем су наталожени важни датуми и догађаји, попут Српско-турских и Балканских ратова, Првог и Другог свјетског рата и сл.“, те се и овом књигом, као и целокупним својим књижевним и ликовним делом, Жикић сврстава у значајне хроничаре времена у којем је живео и стварао.

Зборник радова Сима Жикић, сведок времена настао је с намером тумачења књижевног опуса Симе Жикића и представљања писца као значајног хроничара југоисточне Србије, па и ширег простора Србије с краја 19. и прве половине 20. века. Зборник садржи изабране раније радове о Жикићевим делима, штампане у књигама едиције „Завештање“ и другим публикацијама, те нове радове који се баве појединим темама о којима је писао. Радове је писало више аутора – проф. др Горан Максимовић, докторанди Јелена Алексов и Милица Алексић (Филозофски факултет, Ниш), мср Владана Стојадиновић (Народна библиотека „Његош“, Књажевац), Бојан Ристић (Техничка школа, Књажевац), мср Милена Милошевић Мицић (Завичајни музеј Књажевац) и протојереј Миодраг Павловић (Прво нишко архијерејско намесништво, Ниш). Као посебан прилог, у публикацији је штампана и библиографија Симе Жикића. Рецензенти публикације су др Данијела Поповић Николић и др Дејан Милутиновић (Филозофски факултет, Ниш), а рецензент библиографије мр Гордана Ђилас (Библиотека Матице српске, Нови Сад).

Зборник радова Сима Жикић, сведок времена намењен је широј читалачкој публици, као препорука за читање књижевних дела Симе Жикића, а и истраживачима и ауторима различитих струка и интересовања, ради даљег тумачења Жикићевог стваралаштва, како би овај значајан а заборављен и скрајнут писац у српској књижевности добио место које, према обиму и значају књижевног опуса, сигурно заслужује.

Српски венац, од народњи српски исторически и наравоучителни прича, песама, басна, пословица и загонетки исплетен, објављен 1850, представља драгоцен пример збирке српске народне књижевности. „Сочинитељ“ Српског венца, учитељ Тодор Влајић (Вуковар 1815/17–1881 Београд), савременик Вука Караџића, књижевник и искрени љубитељ српске историје и народне књижевности, припада оним неправедно заборављеним ствараоцима и сакупљачима с половине 19. века, који су, захваљујући својој свести о важности бележења народног усменог стваралаштва, оставили невелика али вредна дела, значајна за очување и проучавање националне културне баштине.

Како би се ово вредно дело „читајућем свету приопштило“, Народна библиотека „Његош“ „на свет је издала“ публикацију, посвећену Венцу и његовом творцу. У публикацији је прештампана оригинална Влајићева збирка из 1850, а како она по језичким одликама, писму и правопису припада позној славеносрпској писмености и литератури, приређивачи др Александар Костадиновић и др Данијела Поповић Николић пренели су Влајићев текст у савремену правописну норму и уз потребне прилоге и напомене, приближили га савременом читаоцу.

Драгоцени прилози уз Влајићеву збирку су два научна рада – „Историческе и наравоучителне приче Тодора Влајића“, који је за ову публикацију уступила проф. др Снежана Самарџија, и „За садъ стои у неизвесности: службовања и жртвовања Тодора Влајића“ др Данијеле Поповић Николић. Објављена у периоду Влајићевог учитељевања у Гургусовцу, данашњем Књажевцу, и то под покровитељством среског начелника Трифуна Ђорђевића и уз помоћ многих пренумераната из Гургусовачког округа, Влајићева збирка Српски венац значајна је и за културну историју књажевачког краја. Зато је у ово поглавље сврстан и рад „Гургусовац у време Српског венца“ уредника публикације. Влајићево дело илуструју и прилози које је аутор објављивао половином четрдесетих година 19. века у листу Подунавка.

Публикација Српски венац Тодора Влајића резултат је реализације истоименог пројекта, покренутог у циљу спровођења научног истраживања и давања научног тумачења дела Тодора Влајића, његовог очувања као старе библиотечке грађе и његовог презентовања и промовисања као значајног елемента националног културног наслеђа. Пројекат је у области очувања старе и ретке библиотечке грађе у 2017. години подржало Министарство културе и информисања Републике Србије.

Изузетно даровит млади лиричар Љубомир Симић (1880–1900) стварао је последњих пет година 19. века. Годину дана после песникове смрти, 1901, из штампе је у издању нишке Градине изашла збирка његових песама. Збирку Песме приредио је и уредио Јеремија Живановић, на основу рукописа који је Љубомир Симић припремао за штампу и већег броја песама објављених у престижним књижевним часописима с краја 19. века, Голубу, Искри, Новој Искри, Делу, Полету омладинаца, Звезди, Градини.

Према тумачењу проф. др Горана Максимовића у предговору новог издања збирке Песме, Симићеви „пјеснички текстови написани су у духу парнасо-симболистичке оријентације, сасвим у поетичком сагласју тадашњег ’војиславизма‛ у српској књижевности на прелазу из епохе реализма у модерну. [...] Симићева прерана смрт одредила је и судбину његовог књижевног дела, осудивши га на заборав. Према речима др Максимовића, „у књижевноисторијском смислу, када сагледавамо српску књижевност кроз њене регионалне посебности, прерани одлазак за књижевне позорнице Љубомира Симића представља ненадокнадиву штету, јер је тиме простор југоисточне Србије остао ускраћен за потпуно формирање једног аутентичног пјесничког дјела“.

Будући да је Љубомир Симић рођен у Књажевцу, да је у кратком периоду књижевног стварања овај млади песник, показавши „превремену зрелост“, оставио драгоцен траг у српској књижевности с краја 19. века и да је његово дело непознато јавности и недоступно читаоцима, Народна библиотека „Његош“, сматрајући Симића завичајним аутором чији је рад вредан помињања и читања, приредила је ново издање његове поетске збирке, допуњено песмама штампаним у књижевној периодици које Живановић није унео у збирку, прилозима значајним за тумачење и проучавање Симићевог дела и песниковом библиографијом.