Изузетно даровит млади лиричар Љубомир Симић (1880–1900) стварао је последњих пет година 19. века. Годину дана после песникове смрти, 1901, из штампе је у издању нишке Градине изашла збирка његових песама.

Симићева прерана смрт одредила је и судбину његовог књижевног дела, осудивши га на заборав. Према тумачењу историчара књижевности проф. др Горана Максимовића, „у књижевноисторијском смислу, када сагледавамо српску књижевност кроз њене регионалне посебности, прерани одлазак са књижевне позорнице Љубомира Симића представља ненадокнадиву штету, јер је тиме простор југоисточне Србије остао ускраћен за потпуно формирање једног аутентичног пјесничког дјела“.
Будући да је Љубомир Симић рођен у Књажевцу, да је у кратком периоду књижевног стварања овај млади песник, показавши „превремену зрелост“, оставио драгоцен траг у српској књижевности с краја 19. века и да је његово дело непознато јавности и недоступно читаоцима, Народна библиотека „Његош“, сматрајући Симића завичајним аутором чији је рад вредан помињања и читања, приредила је ново издање његове поетске збирке.
Збирка Песме Љубомира Симића десета је књига едиције „Завештање“ Народне библиотеке „Његош“, посвећене мало познатим или заборављеним завичајним писцима, чије дело завређује своје место и своју страницу у историји српске књижевности.